Oduvek sam želela da postanem frizerka – sada se to ostvarilo, kaže Sanela

Oduvek sam želela da postanem frizerka – sada se to ostvarilo, kaže Sanela

6. 1. 2017

„Ovo sam ja napravila“ – kaže Sanela dok pokazuje svojoj komšinici Zori fotografije svečanih frizura. „E to se zove frizura! Svaka ti čast, komšinice!“ – odgovara Zora i već se raspituje kad Sanela ima slobodnog vremena da i njoj napravi neku frizuru. Sanela se smeška i priča: „Ja sam volela da postanem frizerka, da nađem posao i da pravim frizure.“

Veliki san. A kada se tome doda podatak da je Sanela osoba sa intelektualnim teškoćama, mnogi bi rekli – nemoguć san. I Vi tako mislite? Sačekajte dok upoznate Sanelu, jednu simpatičnu tridesetšestogodišnjakinju sa velikim srcem i ogromnim talentom.

„Rođena sam u Apatinu. Kada sam bila mala, odveli su me u Dom u Višegradu. Onda je došlo ratno stanje. Rat je bio strašan. Jedna žena je htela da me povredi – imam ožiljak na vratu i na ruci.  Onda su me preselili u Popovac i tamo su me lepo prihvatili.“ – otpočinje Sanela svoju priču.

Ona je najveći deo života provela u Ustanovi za odrasle i starije „Gvozden Jovančićević“ koja se brine o približno 250 osoba sa intelektualnim i psihosocijalnim teškoćama. Smešena je u selu Veliki Popovac koje se nalazi nadomak Petrovca na Mlavi.

U Ustanovi, Sanela je doprinosila svakodnevnom funkcionisanju objekata kao spremačica. Svoje slobodno vreme provodila je uz vez i pletivo, u druženju, učestvovala u predstavama gde je glumila, plesala tradicionalne srpske igre. „Mnogo volim da slušam narodnu muziku i u Ustanovi sam naučila da igram folklor“ – kaže Sanela.

Život u Ustanovi, međutim, nije zadovoljavao potrebe ove mlade žene. Postojeći kapaciteti i stroga socijalna politika koja reguliše funkcionisanje ovakvog tipa ustanova, otežava individualni razvoj korisnika i zapravo krši njihova osnovna ljudska prava. A Sanela je želela mnogo više od jednoličnog života u jednoj rezidecijalnoj ustanovi. Ona je želela – pravi život. Sanjala je da se preseli u Petrovac na Mlavi, da šeta po parku, da samostalno kupuje garderobu i da se zaposli kao frizerka. A kad neko nešto snažno želi, onda pronađe i način da to ostvari.

Zbog toga je s radošću prihvatila da se uključi u projekat „Započnimo život“ koji je pokrenula češka nevladina organizacija Čovek u nevolji (People in Need) i kome se leta 2014. godine Ustanova priključila kao partner. Cilj projekta bila je deinstitucionalizacija osoba sa intelektualnim teškoćama, odnosno njihovo preseljenje iz ustanove u kuće koje se nalaze u gradovima, što prati i podrška stručnih asistenata usluge Stanovanja uz podršku pri uključivanju korisnika u svakodnevni život zajednice. „Započnimo život“ bio je deo  većeg projekta Evropske Unije nazvanim „Otvoreni zagrljaj“ (Open Arms) u kome je učestvovalo više rezidencijalnih ustanova iz Srbije, a koga su podržali Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvo zdravlja Republike Srbije.

Zahvaljujući projektu, Sanela se krajem aprila 2015. godine sa još petoro osoba sa intelektualnim teškoćama preselila u lepu kuću blizu glavne ulice u Petrovcu na Mlavi. Bila je to velika promena, ali Sanela se brzo snašla i počela je da gradi život kakav je oduvek želela.

„I vikendom ustajem rano i doručkujem kad hoću i šta hoću. Ne moram kao u Ustanovi da čekam da se svi probude, pa da jedemo. Posle toga sređujemo kuću i kad je moj red, kuvam ručak. Često pravim i kolače i sladoled. Popodne šetam sa prijateljima, pijemo sok u kafiću ili idemo na neku priredbu u Dom kulture.“ – objašnjava Sanela kako provodi svoje slobodno vreme. „Često nam dolaze komšinice ili mi idemo kod njih. Najviše se družim sa Ružom i Violinkom sa kojom sam postala prijateljica od kada me je učila da pletem.“

Sanela je sa još tri ukućanke učestvovala u stručnoj obuci za pletenje i heklanje što je bio deo aktivnosti u okviru projekta „Započnimo život“. „Pokazala je izvanrednu spretnost i finoću u radu. Jako brzo je naučila sve tehnike i smatram da bi mogla da plete odevne predmete i da ih prodaje. Osim toga što je veoma posvećena poslu, ona je toliko prijatna i mila osoba da smo nastavile da se posećujemo i nakon završene obuke“ – kaže učiteljica Violinka Janaćković.

Tako je Sanela provodila svoje dane u novom okruženju. Pravila je planove: da poseti prijatelje iz Ustanove koji su se u okviru istog projekta odselili u Veliko Gradište, da se upiše na folklornu sekciju, da ugradi veštačke zube. Jedna od najvećih želja bila joj je da preko popularnog televizijskog šou-a pronađe majku koju nije videla decenijama i o kojoj ne zna ništa. „Ja hoću da zovem „Sve za ljubav“, da nađu moju majku. Hoću da je zagrlim i da je pitam zašto me je napustila“. Zajedno sa asistentima za Stanovanje uz podršku, Sanela je uspostavila kontakt sa producentima pomenute emisije i svakodnevno iščekuje dobre vesti.

Ipak, jedna želja Saneli je veća i od susreta sa majkom – želja da postane frizerka. „Frizerka? Nema šanse.“, „Kakva frizerka, pa to je teško i za normalne ljude, a ona je zaostala!“, „Možda bi mogla da pere kosu, ali ništa više od toga“ – na ovakve kometare je nailazio Sanelin san. Rastuživalo ju je što već nekoliko meseci živi u gradu, a i dalje nije našla mentora koji bi je obučavao za frizera. Ipak, ni jednog trenutka nije odustajala.

„Tokom naših razgovora, postalo mi je jasno koliko je Sanela žudela za da tim da postane frizerka, a znala sam i da je vrlo spretna i vredna. Zato sam predložila svojoj frizerki da je ona obučava“ – priseća se Violinka.

Tako je jednog toplog letnjeg popodneva, Sanela upoznala Jasnu Lacković-Mitić, lokalnu frizerku. Sanela ima određene teškoće pri govoru, pa je obično potrebno neko vreme kako biste u potpunosti razumeli šta govori, ali Jasna je od samog početka savršeno razumela ne samo njen govor, već i njenu strast prema oblikovanju kose. Bio je to dobar znak. Obuka je počela mesec dana nakon toga, a Sanelina sreća bila je neizmerna. „Ja sam frizerka, ja sam frizerka!“ – delila je svoju radost sa prijateljima.

Svakako, predstojio je veliki rad, ali uz zalaganje asistenata za Stanovanje uz podršku, koordinatora za zapošljavanje od strane nevladine organizacije Čovek u nevolji i mentorke Jasne, Sanela je svakodnevno napredovala. Ubrzo je samostalno odlazila na posao, poboljšala je orijentaciju u vremenu i socijalne veštine.

„Jasna je mnogo lepa i dobra prema meni i svašta me je naučila. U salonu ima još radnica i super se slažemo. Ponekad idemo na kafu, a ponekad me Jasna šalje da sama idem u banku da platim račune“ – objašnjava Sanela.

„Ona je neverovatno posvećena. Potpuno je fokusirana na ono što radi i brzo pamti sve što joj pokazujem. Nikada nije ni minut zakasnila! Ipak, najviše me oduševljava koliko je kulturna i ljubazna prema mušterijama. Poštujem je ne samo kao radnicu, već i kao osobu. Nisam sumnjala ni jednog trenutka da mogu Sanelu da obučim za većinu radnji koje obavlja frizer. Iskreno, više sam se brinula kako će mušterije reagovati. Ima svakakvih ljudima, a ja nikako nisam želela da se neko loše ophodi prema njoj“ – kaže Jasna.

Nažalost, bilo je ljudi koji su odbijali da ih Sanela usluži, bilo je i čudnih pogleda i negativnih komentara, ali ipak je bilo više onih koji su prepoznali Sanelin talenat i dobrodušnost. Vremenom se zajednica navikavala na novu radnicu, a i komšinice su počele da je zovu da im fenira ili farba kosu.

Međutim, postoje mnoge pravne prepreke da bi bila punopravno zaposlena. Kao i gotovo svakoj osobi u rezidencijalnoj ustanovi, Saneli je oduzeta poslovna sposobnost, što znači da bukvalno nema prava da odlučuje o bilo čemu u vezi sa svojim sopstvenim životom. Umesto nje, odluke donosi staratelj. Pravno posmatrano, ova trideset šestogodišnja žena tretirana je poput deteta. Uz podršku udruženih snaga zaposlenih u nevladinoj organizaciji Čovek u nevolji i zaposlenih u Ustanovi, Sanela je otpočela borbu za povraćaj poslovne sposobnosti. Borba i dalje traje, ali to ne sprečava Sanelu da pravi planove.

 „Volim da idem u salon da učim. Znam da pravim frizure sa pletenicama, da perem kosu i 

da farbam. Volela bih da ostanem tamo da radim i da naučim da šišam“ – kaže Sanela. „A kad zaradim dosta para, hoću da idem na more u Crnu Goru avionom!“

Sanela je posle četiri meseca obuke dobila diplomu koja svedoči o uspešno završenom kursu za pletenje kose u salonu „Jasna“. Diplomu s ponosom čuva u albumu sa fotografijama frizura koje je napravila sa mnogo ljubavi i sa neiscrpnom verom da se i veliki snovi ostvaruju.

 

Author: Jasna Glišić